Свилојево, село старо сто десет година
Свилојево је најмање насеље Апатинске општине и простире се у западно бачком округу измедју Сонте, Апатина и Пригревице. У близини се налазе и Сомбор Богојево, Купусина и Дорослово.
Село је настало на основу плана. Камен темељац је положен 1889. године и ово насеље је названо Апатин-Ново насеље. 1903. године село мења назив у Силађи, у част некадашњег министра правде Силадји Дежеа, кој се сматра и оснивачем села. Из свих крајева равне, као плодне равнице су се слили досељеници у ово мало насеље, тако да су се овде слили разни обичаји. Шаренило ношњи и посебности традиција, које су се стопили у једну нову заједничку слику. Земљиште су добили само добростојећи мали поседници из бачке, Римокатоличке вероисповести, Мађарске националности.
У протеклих 100 година становништво се бавило углавном сточарством.
Село 1918. године мења назив у Свилојево. Тачно се не зна зашто је дошло до ове промене нити које је значење овог имена. 1950. године је изграђен дом културе у оквиру кога се налази библиотека, биоскоп и крчма.
У протеклом веку је ово мало насеље је било сведок многих ружних али и лепих догађаја који су мењали његов изглед. Становници Свилојева и њихови потомци су поносни на њега и својом вољом, снагом и истрајношћу се боре за очување његових вредности и опстанка.
У периоду од 1898. године до 1902. године је саграђена народна школа у Свилојеву у којој се и данас обавља настава. У периоду до другог светског рата школа је имала 3 учионице и једну већу просторију. Сем ових просторија, једна просторија је служила као богомоља јер је црква тек касније изграђена. У оквиру зграде су се налазила и два стана, намењена наставницима који су предавали у школи. У овом периоду село се само проширивало и развијало. На пример, 1906. године у селу је живело 1592 становника а школа је имала 235 ученика.
У старој Југославији се настава изводила на два језика. На ком језику ће дете похађати наставу није одређивао родитељ него је то зависило од имена детета. Ако је дететово име „звучало“ српски дете су присиљавалина на наставу на српском језику. Деца чија су имена била мађарска, уписивана су у одељења која су наставу слишала на Мађарском наставном језику. По завршетку другог светског рата је владало велико сиромаштво, што се одразило и на образовање. Много деце није било уписивано у школу, наставници једва да су добијали плату, а уџбеника није ни било. Велики проблем је био и недостатак наставног кадра што доказује пример да је на два учитеља било распоређено 250 ученика.
У историји школе прве значајне промене су се догодиле почетком педесетих година, када је школа добила дозволу да прерасте у осмогодишњу основну школу. Нажалост, већ тада почиње пдлив становништва из села, а и опадање броја ученика. Поготово су деведесете године оставиле трага на бројно стање ученика и мештана, јер је за ово време велики број становника у потрази за послом и бољим животом, отишло у иностранство.
Од 1995. године доласком избеглог становништва школа поново постаје двојезична. Данас у школи постоји 7 одељења са 35ученика и једно комбиновано одељење на мађарском језику.
У овој малој сеоској школи образовно васпитни рад се одвија успешно ,уз уважавање свих међусобних различитости, дружења и сарадње.
Простор којим располаже школа:
9 учионица
Фискултурна сала
Информатички кабинет
Трпезарија са кухињом
Зборница
2 канцеларије
Школста (сеоска) бибиотека
Слике